Kada sam se pocetkom 1983. godine zaposlio u SDK, vec je postojao rudimentarni TK prenos naloga platnog prometa. U pogonu je bio, naime off-line citac siroke magnetne trake, povezan sa modemom brzine 600 bita po sekundi i komutiranom linijom, preko kojeg su se prenosili nalozi za Beograd, i to do najvise dva puta dnevno. Filijalala SDK u Novom Sadu bila je opremljena sa dva IBM racunara. Obradni racunar bio je IBM 4341 iz serije S/370, a racunar za pozadinski unos bio je iz serije S/1. Oni nisu bili on-line povezani, nego su se podaci prenosili pomocu magnetne trake. Ta konfiguracija zadrzala se sve do 1991. godine, kada su IBM racunari zamenjeni UNiSYS racunarima.
Izrada modula za TK platni promet u Novom Sadu je pocela u jesen 1984. godine. U to vreme se u Novom Sadu bar jednom (a mozda i vise puta) sastala grupa za izradu koncepta prenosa naloga platnog prometa TK putem. Grupu su cinili radnici iz Novog Sada, Zagreba, Sarajeva, Beograda, Ljubljane i Skopja. Koncept je predvidao da se koristi IBM sistemski softver VTAM i NCP, sto je znacilo nabavku komunikacionih kontrolera, prelazak na novu verziju VSE operativnog sistema i harversko prosirenje racunara.
Koncept je zatim predvidao i da se ne pise nova VTAM aplikacija, nego da se koristi IBM FTP softver, koji je omogucavao prilagodenje potrebama pomocu »user exit« aplikacije. Udaljeno pokretanje FTP programa preko POWER modula operativnog sistema, komunikacija sa TKKONT programom za formiranje, knjizenje i stampanje naloga platnog prometa i sinhronizacija prenosa poverena je posebnom programu koji je nazvan RJEPREN. Koncept je predvidao i to da pomenuti programi podatke razmenjuju pomocu fajlova. Za izradu FTP user exit-a i RJEPREN programa zaduzena je Filijala Novi Sad. FTP user exit je bio napisam u asembleru, a RJEPREN u PL/I jeziku.
Posto nisu sve filijale mogle imati fizicu vezu sa svim ostalima, vazan element koncepta je bila i podela SDK filijala na aktivne, tranzitne i glavne cvorove, prema ulozi u buducoj racunarsko-komunikacionoj mrezi SDK. Ta podela je definisala ko ce sa kim imati direktnu (iznajmljenu ili komutiranu) vezu. Tako je definisana tabele rutiranja, koja je uzimala u obzir topologiju mreze. Aktivni cvorovi imali su samo jednu vezu prema nadredenom tranzitnom ili glavnom cvoru. Tranzitni cvorovi mogli su imati vise veza, jednu prema nadredenom glavnom cvoru, ostale prema podredenim aktivnim cvorovima. Glavni cvorovi nisu imali nadredene cvorove, a mogli su imati vise veza prema drugim glavnim cvorovima, kao i veze prema podredenim aktivnim i tranzitnim cvorovima.
U toku 1985. godine u Novom sadu vise puta je boravila i grupa za izradu TKKONT programa. Grupa za komunikacije je u Radovljici i Beogradu odslusala nekoliko kurseva o VTAM i NCP komunikacionom softveru. U to vreme je u Novi Sad stigao 3705 komunikacioni kontroler, zakupljene su od PTT cetvorozicne iznajmljene linije izmedu N. Sada, Zagreba i Sarajeva. U leto 1985. je cela ekipa boravila u Sarajevu, gde je instaliran RJEPREN i TKKONT. U jesen 1985. godine, za vreme zagrebackog Intebiro sajma, u Osijeku i sledeceg dana u Zagrebu instalisali RJEPREN. Tako je uspostvljen testni trougao Novi Sad - Zagreb - Sarajevo.
Tacno kada i gde je operativno krenuo TK platni promet - ne secam se. To se desilo najverovatnije tokom 1986. a mozda i tokom 1987. godine. Znam da je bilo puno preambicioznih termina i puno odlaganja. Proces prelaska je, pored instalisanja hardverskih, softverskih i komunikacionih komponenti, obuhvatao obuku osoblja, operatera na terminalima pozadinskog racunara za unos (»busaca«), kontrolora, klasera, operatera na sistemu.
Prelazak na TK platni promet paralelno se odigravao i u SDK filijalama koje su bile opremljene NCR i Burroughs (kasnije UNISYS) racunarima. U filijali Zrenjanin prelazak je bio u julu mesecu 1988. godine (najverovatnije), bilo je jako vruce. Posle smo izracunali, da smo 36 sati bili budni.
Filijale su ukljucivane u TK platni promet u sve vecem broju. Ne znam da li je tacan podatak, ali kao da je jednog trenutka u mrezi bilo 24 IBM racunara. Ova mreza je u pet cvorova bila povezana sa ne-IBM racunarima: u saveznom centru SDK Jugoslavije u Pop Lukinoj ulici u Beogradu (prema Burroughs/UNISYS racunarima u Srbiji i Crnoj Gori), u Novom Sadu (prema Burroughs/UNISYS racunarima u Vojvodini), u Ljubljani (prema Burroughs/UNISYS racunarima u Sloveniji), u Sarajevu (prema NCR racunarima u Bosni i Hercegovini) i u Skopju (prema Burroughs/UNISYS racunarima u Makedoniji). Ovi prelazi su bili problematicni, jer su odvijali off-line, pomocu magnetske trake.
U Novom Sadu je izgradjena mala sistem sala sa Burroughs racunarom koji je bio tranzitni cvor za sve vojvodjanske SDK filijale, osim Zrenjanina. Ne znam tacno koliko ih je bilo, mozda 12 ili 14.
Sve veze iz Novog Sada bile su komutirane telefonske linije, preko bakarnih parica, osim veze sa SDK Jugoslavije u Beogradu, koja je bila iznajmljena. Nalozi platnog prometa slali su se NE kontinualno, nego nekoliko puta dnevno, u takozvanim presecima. Moglo je da bude do devet dnevnih preseka, u operativnom radu bilo ih je prosecno pet. Bilo bi lepo znati prosecan broj naloga koji su dnevno prenosili. Na taj podatak tada jednostavno nisam obracao paznju.
Krajem osamdesetih PTT je konacno ponudio JUPAK mrezu, javnu paketsku mrezu za prenos podataka po X.25 standardu. Tim povodom su strucnjaci iz Instituta Mihailo Pupin iz Beograda odrzali nekoliku kurseva u novootvorenom skolskom centru SDK na Cetinju u Crnoj Gori. IBM racunari u SDK preko JUPAK-a do mog odlaska iz SDK nikada nisu komunicirali. Sistemski softver za X.25 bio je skup i raspoloziv jedinu za VM operativni sistem.
RJEPREN se u to vreme koristio kao transportni servis ne samo za platni promet, nego i za druge poslove. Jedna od prvih pratecih aplikacija platnog prometa iz te grupe bilo je pracenje likvidnosti banaka.
U martu 1990. godine, u Novom Sadu je oformljena nova grupa programera za platni promet na IBM racunaru. Paralelno smo sa kolegom iz Sarajeva nastavili intenzivan rad na zameni IBM FTP programa i povezivanju RJEPREN programa sa CICS-om, kao i na povecanju broja preseka i njihovom automatskom slanju na osnovu odredenih kriterijuma (vreme, broj nagomilanih bajtova, ...). Taj posao je, na zalost, ostao na nivo ekperimenata i istrazivanja, nikada nije dovsen i nije usao u ekploataciju.
Kada je obradni IBM racunar u Begradu zamenjen sa UNISYS racunarima u novotvorenim gradskim filijalama i osnovan TK centar u filijali Vozdovac, bilo je jasno da ce i racunari u Novom Sadu i Zrenjaninu ubrzo biti zamenjeni. Zemlja se raspala, 50 SDK filijala u Srbiji bilo je vec opremljeno UNISYS racunarima, ostale su samo dve IBM filijale.
U junu 1991. godine je instalisan novi dvostruki A6 UNISYS u Novom Sadu i tada su se uloge IBM i UNISYS racunara obrnule. UNiSYS racunar je od tranzitnog cvora postao glavni i povezan je preko JUPAK-a na TK centar na Konjarniku. IBM racunar je od glavnog postao tranzitni cvor, ukinuta je veza sa SDK Jugoslavije, a ostala je veza sa Zrenjaninom. Isti prelaz je bio septembra 1991. godine i u Skopju.
Tacno kada je IBM racunar u Novom Sadu demontiran, ne secam se. Najverovatnije je bilo u leto ili jesen 1992. godine. Poslednji operaterske poruke bile su pune tuge. Vec se tada znalo da ce racunar da kupi Vojvodanska banka, pa je operater na sistemu upisala na naslovnu stranu male knjizice koja se nalazila u pregradici nize od slova IBM konzolne tastature reci BLAGO VAMA.
Pored niza subjektivnih, postoje dva objektivna razloga, zasto je osoblje u Novom Sadu sa velikom odbojnoscu prihvatilo UNISYS racunar: model A6 bio je premalih kapaciteta za sve poslove Filijale Novi Sad, a aplikacije (pogotovo pratece, koje nisu bile vezane za platni promet) bile su osetno slabijeg kvaliteta.
Ni komentarjev:
Objavite komentar